Detalji

27 avgust 2021

Svenka Savić: Profesorki Slobodanki Markov u čast

Slobodanka Markov (1945-2021) obrazovala je i motivisala mnoge mlade ljude

Slobodanka Markov (Gola Glava, Srbija, 1945) je, pored svoje uspešne akademske karijere na Univerzitetu u Novom Sadu, nalazila vremena za aktivizam u alternativnom interdisciplinarnom programu u Udruženju „Ženske studije i istraživanja”. Brojnim aktivnostima u Udruženju afirmisala je svoje znanje iz predmeta koji predaje (Sociologija), obogaćeno znanjima iz ženskih i rodnih studija.

Neobičan je razvojni put Slobodanke Markov. Nakon osnovnog i srednjeg obrazovanja u Valjevu, studirala je na Katedri za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Diplomirala je 1969, magistrirala 1977, a diplomu doktora nauka stekla je 1990. godine na Fakultetu političkih nauka, odbranivši doktorsku tezu pod naslovom „Kvalifikaciona struktura aktivnog stanovništva i društvena pokretljivost u Jugoslaviji“.

Prvo radno iskustvo stiče u Valjevskoj gimnaziji gde predaje sociologiju srednjoškolcima, a nakon dve godine bogatog pedagoškog iskustva, prelazi u Novi Sad, u Stručnu službu Pokrajinske konferencije Socijalističkog saveza (1974). Na tom radnom mestu radi sve do prelaska u akademsku zajednicu − na Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu (predaje Sociologiju i Sociologiju obrazovanja). Nakon nekoliko decenija uspešnog pedagoškog i istraživačkog rada, odlazi u penziju u zvanju redovne profesorke 2012. godine.

Iako je volela pedagoški rad s mladima, njen osnovni dar je bio i jeste istraživanje. Odlučivala se za istraživanje aktuelnih tema u društvu i, ono što je važno za njen istraživački rad, uvek je birala da radi u istraživačkom timu sa mladima. Obrazovala je i motivisala mnoge mlade ljude da se priključe istraživanju „njenih” tema iz obrazovanja, pitanja roda, socijalne kulture i dr. Bila je prva koja je skrenula pažnju na važnost sistematskog istraživanja staračke populacije i roda u našem društvu.

Kao dugogodišnja članica Saveta Udruženja „Ženske studije i istraživanja” (od 1997) i jedna od osnivačica (2003) i koordinatorki (2008−2010) Asocijacije centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja (ACIMSI), Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu imala je priliku da svoje znanje prenese polaznicima tokom nastavnog procesa − predavanja obaveznih predmeta: Metodologija rodnih istraživanja (kasnije Istraživačke metode u studijama roda) i Uvod u studije roda, zatim izbornih predmeta: Politika i žene, Ekonomska uloga žene u modernom društvu i Rodne odrednice starenja: uvod u ejdžizam.

Za podsticanje ravnopravnosti polova dobila je Priznanje Sekretarijata za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova Autonomne Pokrajine Vojvodine (2009). Iskustvo u nastavi i istraživanju dragoceno je i neotuđivo blago Slobodanke Markov. Na pitanje − Šta Vam znači Priznanje?, Slobodanka Markov objašnjava:

Najpre da kažem da sam se istinski obradovala ovoj nagradi, jer je to jedina nagrada za doprinos žena i muškaraca razvijanju rodne ravnopravnosti u nas, koju dodeljuje državni organ. Nagradu doživljavam kao priznanje mom pedagoškom radu sa studentkinjama u Centru za rodne studije, ali i istraživanju raznih dimenzija društvene (ne)ravnopravnosti žena i društvenog položaja žena iz raznih društvenih grupa i sredina. Modernim sociološkim rečnikom rečeno, i moja uloga i uloga mojih koleginica sa Univerziteta, bila je podrivajuća u odnosu na uvrežena shvatanja, ili kako bi profesorka Svenka Savić rekla, dekonstrukcija rodnih stereotipa. Ali, i konstrukcija, rad na razvijanju novih rodnih odnosa. Put da se pokaže kakvi su stvarni muško–ženski odnosi nije bio lak, i sigurno ima još dosta na tom putu da se uradi. Kao što sam već naznačila, i u izgradnje veće rodne ravnopravnosti ima još uvek puno prepreka i izazova.

Iako se ova nagrada dodeljuje za lični angažman, shvatam je i kao priznanje širem feminističkom krugu žena u Novom Sadu, kome i sama pripadam, koje su svojim akademskim postignućima, profesionalnim znanjima i aktivizmom učinile da Novi Sad i Vojvodina imaju jednu od vodećih uloga u oblastima organizovanja, osnaživanja i edukacije žena iz oblasti rodne ravnopravnosti.

Na kraju, smatram važnim da podsetim da ženski rad nije u dugom istorijskom periodu bio predmet društvenog vrednovanja, nije ulazio u krug poslova koji su smatrani značajnim za zajednicu i kao takvi su ostajali u zatvorenom krugu porodice i domaćinstva. Pripadam generacijama žena koje su imale sreću da budu učesnice u procesima masovnog školovanja i zapošljavanja žena, i po toj osnovi i nagrađivanja našeg rada. Zato ovu nagradu doživljavam i kao deo ostvarenja mojih mladalačkih ideala, među kojima, pored ideala socijalne pravde, rodna ravnopravnost zauzima najviše mesto.

(Iz intervjua objavljenog u knjizi S. Savić i dr. (2008), Profesorke univerziteta u Novom Sadu: životne priče, 315).

Slobodanka Markov je prva, kao novinu, u program alternativan akademskom − ženskim studijama − uvela pitanja roda i starenja/starosti. Mogli bismo taj njen doprinos podeliti u četiri osnovne faze: 1. faza kada je sakupljala svoje znanje i određivala se teorijski, odabravši pristup iz učenja Simon de Bovoar; 2. faza kada je to svoje znanje primenila u jednom istraživanju u Srbiji (2006); 3. faza kada je uvela u akademski master program na ACIMSI Centru za rodne studije izborni kurs Rodne odrednice starenja: uvod u ejdžizam i 4. faza kada su studentkinje stekle diplomu upravo iz teme o starenju (Tatjana Radojević) na ACIMSI Centru. Na osnovu njenog iskustva i njenog upitnika nastavile smo ovo istraživanje o kojem u knjizi saopštavamo. Ono što još ostaje da se uradi jeste udžbenik za izborni kurs o ejdižmu koji je koncipirala profesorka S. Markov.

Autonomija, https://www.autonomija.info/svenka-savic-profesorki-slobodanki-markov-u-cast.html

Detalji

09 jul 2021

Ove godine krajem leta navršava se tačno osamdeset godina od kada je fašistička okupatorska vlast u Subotici 1941. godine započela masovna hapšenja komunista i komunistkinja, skojevki i skojevaca.

Veliki broj njih zatvoren je u Žutoj kući - zloglasnom mučilištvu. Među njima bilo je i stotinak žena čija je imena zabeležila Magda Simin i koja ovde prilažemo.

Agenti, specijalno školovani u posebnim gestapovskim školama batinali su žene i muškarce kundacima, cokulama, stezali lobanje kaiševima, polugama, stavljali pendreke u vaginalne otvore žena, stezali mošnice muškarcima. Zatvorenice i zatvorenici su svakoga dana od četiri sata ujutru do deset sati naveče bili/e prinuđeni/e da sede licem okrenutim prema zidu, nepomično i bez glasa, a između njih i iza njihovih leđa nalazili su se naoružani žandari. Nije bilo dozvoljeno da se pomere ili da progovore...

Preki sud je novembra 1941. .g  osudio komunistkinje i antifašistkinje Lolu Lauru Vol i Magdu Rac na smrt. Lola (27 godina) je obešena 18. novembra zajedno sa grupom drugova. Magda Rac je pomilovana i dobila je 10 godina robije. Ostale drugarice su prebačene iz Žute kuće u Sudski zatvor u Subotici. Marta 1942. g. sudilo im se pred Vojnim sudom – njih 30 osuđeno je na robiju od 6 meseci do 15 godina. Poslate su u logore i zatvore: Marijanostru, Komarom, koncentracioni logor u Bačkoj Topoli, sabirne centre u Budimpešti, zatvor u Segedinu, Bergen-Belsen, Ravensbruk, Dahau, Armija – istražni zatvor u Novom Sadu...

Sve koje su imale kraće vremenske kazne su se tokom Drugog svetskog rata uključile u ilegalni pokret.

Pozivam Vam da zajednički obeležimo ovu tužnu godišnjicu i ne dopustimo da se stradanja naših saborkinja antifašistkinja i saboraca antifašista zaborave!

Grob Lole Vol na Jevrejskom goblju u Subotici

(izvor: http://groblje.josu.rs/sektor-5-red-32-grobno-mesto-3/)

SPISAK ŽENA ZATVORENIH U ŽUTOJ KUĆI U SUBOTICI 1941. GODINE

(Simin 1984: 482-483)[1]

1. Albert Terika
2. Antunović-Silađi Lozika
3. Bakoš Piroška
4. Balažević-Barta Viktorija
5. Balažević Ruža
6. Balunović-Poljakovića Jaga
7. Bartuš-Saboljević Tereza
8. Baš-Radulović Kata
9. Blau Ilona
10. Blau Šandora supruga
11. Boravić Eržebet
12. Bošan-Simin Magda
13. Bošković-Peić Tereza
14. Buljovčić Anica
15. Buljovčić Kata
16. Čakić Krista-Pančić
17. Čebi Gizela
18. Čak Marija
19. Čilag Nora
20. Dalmaški Marija
21. Dudašev Ruža
22. Đeri Juca
23. Đeri Ferenca (?)
24. Džavić Krista
25. Engler-Majer Albina
26. Evetović Anka
27. Fišer Piroška
28. Fišer Ljubica
29. Francetić-Blau dr Ruža
30. Gadžur Marija
31. Gadžur Katica
32. Glavački-Perl Zita
33. Hojman dr Jolan
34. Hajzler-Špicer Edit
35. Hedrih-Bear Kata
36. Hegediš Tereza
37. Ivković I. Cecilija
38. Ivković I. Giza
39. Jakšić Anastazija
40. Jakšić Jana
41. Jarić Ljubica
42. Jovelić Jagoda
43. Jovelić Ksenija
44. Juhas-Terek Piroška
45. Klauber-Gros Ruža
46. Knežević Milena
47. Knjur Eta
48. Kolar-Rudič Jelena
49. Kopunović-Sič Krista
50. Kovač Šehter Ruža
51. Kovačević Sofija
52. Krmpotić-Bek Lili
53. Lendvai Draginja
54. Lendvai Klara
55. Levai-Sekelj Ica
56. Malušev-Marton Boriška
57. Marki Ežebet
58. Merković Jelena
59. Merković-Šafer Marica
60. Milovanović Jelena
61. Molnar-Sep Marija
62. Musin-Fišer Giza
63. Nastić Milojka
64. Nemet-Jenei Gizela
65. Nemet-Sabo Jolanka
66. Pele-Kovač Tereza
67. Prčić-Vojnić Gizela
68. Presburger Kata
69. Počuča Darinka
70. Rac Komar Magda
71. Ristić Dalmački Marija
72. Rudić Seneš Magda
73. Rudinski Ruža
74. Rudić Stana
75. Sabo Rozalija
76. Sabo Šoti Agneš
77. Sarić Irena
78. Saulić Klara
79. Sep Kalmar Marija
80. Singer Irma
81. Šićarević Emilija
82. Šilić Rakecki Eržebet
83. Šinković Eržebet
84. Štern Ferenca
85. Takač Marija
86. Tašović Ivanka
87. Tikvicki Rakoši Galja
88. Tikvicki Terezija
89. Varga Gizela
90. Vajs Olga
91. Vekonj Šimoković Margita
92. Vojnić-Hajduk Milodanović Ruža
93. Vojnić-Purčar Ana
94. Vol Lola
95. Vuković Lujza
96. Stilinović Marija

[1] Simin, Magda (1984). „Žene Subotice u 1941. godini“, u: Kecić, Danilo (ur.) (1984). Žene Vojvodine u ratu i revoluciji: 1941-1945: (radovi sa savetovanja održanog 27.i 28 marta 1984. u Novom Sadu. Novi Sad/Bečej: Institut za istoriju/Proleter, 468- 483.

Ženske studije i istraživanja Novi Sad, podružnica u Subotice realizuje projekat „Antifašistkinje subotice: skojevke, partizanke AFŽovke koji finansira Rekonstrukcija ženski fond, Beograd (maj 2021 – dec. 2021).

Cilj projekta je doprinos kolektivnom znanju i sećanju na doprinose žena tokom istorije u borbi protiv fašizma i očuvanju mira, kroz istraživanje i beleženje životnih priča znamenitih antifašistkinja Subotice (skojevki, partizanki i AFŽovki).

Detalji

04 jul 2021

Feministički diskusioni kružok(FDK)

Novi Sad, subota 26. jun 2021.od 11,00- 14,00 časova

Beleška

Udruženje „Ženske studije i istraživanja“ (ŽSI), Novi Sad i Žene u crnom (ŽUC), Beograd, pokrenule su septembra 2020. godine feminističke diskusione kružoke (FDK) kao konsultativne sastanke o raznim pitanjima važnim za feminističke i ženske programe i studije – ukupno 5.

 Peti sastanak FDK održan je u Novomi Sadu u subotu 26. juna 2021. od 11,00- 14,00 časova u organizaciji ŽSI, ŽUC i  IZ KRUGA... Vojvodina (N. Sad) u čijem prostoru su bila i 2 prethodna susreta.

 Ovom sastanku su prisustvovale aktivistkinja i aktivisti iz Novog Sada, Subotice, Beograda i Leskovca -  ukupno 14.

 Program FDK je bio podeljen na dva dela, kojima je moderirala Staša Zajović.

 U prvom delu su aktiviskinje razgovarale na temu „Kuda ide feminizam – ovde i sada?“  Uvodnu reč daje S. Zajović i otvara pitanja aktuelna danas:

• zajedničko promišljanje o izazovima, opasnostima sa kojima se suočava feministički aktivizam; kako uskladiti borbu za opstanak i borbu za autonomiju - principe i vrednosti?;
• politika međunarodne pomoći – takmičarstvo i rivalitet naspram solidarnosti i kohezije;
• drugačija politika međunarodne pomoći (ženski fondovi – alternativna pomoć);
• uticaj NVO-izacije i institucionalnih mehanizama rodne ravnopravnosti na feminizam i feministički pokret;
• međugeneracijski jaz u feminističkom pokretu?;
• kojim pitanjima/temama feminizam treba da se bavi danas?

 U diskusiji su učestvovale: Anđelija Vučurević, Svenka Savić, Margareta Bašaragin, Ivan Nikolić, Dragana Pejović, Miloš Urošević, Gizela Tot Štanji, Milena Marinković...

 Uvodničarka konstatuje da je 80-tih godina u ženskom pokretu značajno prisustvo žena iz akademske sfere, 90-tih je obogaćen aktiviskinjama iz različitih grupa, ali je vidljivo u 2000-tim prilagođavanje onome što donatori traže kao svoja pitanja u našem društvu. Procena je u diskusiji da je u ranijem periodu bilo više solidarnosti među akterkama, za razliku od današnjeg opšteprisutnog rivaliteta za donatore (manje solidarnosti više takmičenja za donatorske i druge potpore).*

 Vajar Dejan Jankov predstavio je svoje delo „Mjesto zločina“ (memorijal/spomen-ploča posvećena silovanim ženama od 1992. do 1995. u Foči), koje je 19. juna ove godine poklonio ženama žrtvama silovanja u Foči. Tom spomen pločom obeležava se mesto masovnih silovanja.  

 U diskusiji je komentarisano i usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji afirmiše institucionalni feminizam, sa kojim bi moglo biti problema u realizaciji. S tim u vezi je i oblik finansiranja unutar institucija u zemlji.

Drugi problem vidi se i u načinu izveštavanja (stranim i domaćim) donatorima o završenim projektima. Ti izveštaji su pre oblik patrijarhalne konstrukcije o boljitku i promeni u društvu, nakon ostvarenog projekta, nego istina. Otvoren je i problem da izveštaji o završenim projektima odlaze donatorima, pa se o rezultatima manje zna unutar postojećih ženskih organizacija i mreža (na primer, o rezultatima rada sa Romkinjama, o čemu govori S. Savić).

Od prepreka koje stoje na putu feminističkom pokretu, izdvojene su sledeće:

• prevazići donatorske potrebe, ustanoviti mehanizme horizontalnog procesa menjanja društvenih odnosa i dosledna solidarnost sa svim ugnjetenim grupama. Tako se pokazuje za poslednju godinu da su retradicionalizacija i (ne)briga o starijima izašli na videlo, pored opšteg siromaštva stanovništva.

 Od predloga čime bi mogao da se bavi feministički pokret, izdvojeni su sledeći:

 - obrazovanje žena kao bazično feminističko pitanje svih grupa (posebno Romkinja i Roma);

 - suočavanje sa prošlošću u mestima u Vojvodini i sa osobama koja su do sada ostala nedovoljno vidljive (Vera Veber u Adi, ili revolucionarke u Subotici).

 Bašaragin Margareta je saopštila o rezultatima istraživanja na projektu Antifašistkinje Subotice - skojevke partizanke, AFŽ-ovke (finansira Rekonstrukcja ženski fond (RŽF)). Iznela je podatak da ni uža ni šira (feministička) javnost ne zna za Etu Hedrih Kizur, skojevku, parizanku, AFŽovku, za razliku od njenog proslavljenoig supruga Kizur Ištvana. To je razlog zbog kojeg ona poklanja pažnju našim prethodnicama u Subotici.

 Savić podseća da su RŽF zajedno osnovale ŽUC, ŽSI, Fond za otvoreno družtvp 2004. godine (kada je ukinut Ženski program u Fondu), s ciljem da nastavi pomaganje ženskih projekata i posebno usavršavanja na ženskim i rodnim studijama na master, magistarskom i doktorskom programu. Podseća da je ukupno RŽF pomogao studentkinjama za rodne studije UNS tokom 2003-2016. sa oko 2 miliona dinara (uglavnom su to školarine, koje su uplaćene kirektno rektoratu UNS).

  U drugom delu sastanka promovisana je publikacija Neda Božinović – Kontinuitet borbe za mir i ženska prava, 2021.  U publikaciji ŽUC je u publikaciji objedinio tekstove N. Božinović, povodom 20 godina od smrti, jedne od osnivačica i aktivistkinja ŽUC-a. Publikacija sadrži šest tekstova, koji su podeljeni u tri tematske celine.

Nazivi tekstova Nede Božinović:

 „Žene u modernizacijskim procesima u Jugoslaviji i Srbiji“, u: Latinka Perović (ur.) (1998). Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 505-533.

„Udruženje i domovi studentkinja Beogradskog univerziteta: školovanje u Srbiji – kratak pregled“ (sa Slavkom Morić Petrović), u: Dobrica Vulović i Boz̆idar Draškić, ur. (1988).  Studentkinje beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Centar za marksizam, 17-53.

„Mila Dimić“, u: Dobrica Vulović i Boz̆idar Draškić (ur.) (1988).  Studentkinje beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Centar za marksizam, 99-105.

„Studentkinje i diplomirane studentkinje Beogradskog univerziteta u narodnooslobodolačkom ratu i revoluciji“, u: Dobrica Vulović i Boz̆idar Draškić (ur.) (1988).  Studentkinje beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Centar za marksizam, 106-201.

„Pristajete li da nas vrate u prošlost“, Žene protiv rata, br. 1, avgust 1994, 21-24.

„Žene, armije, ratovi“, u:  Zajović, Staša (ur.) (1998). Žene za mir. Beograd: Žene u crnom, 272-278.

 FDK je završen dogovorima o zajedničkim aktivnostima u narednom periodu u kojem će se afirmisati žene koje su stekle stepen doktora nauka na ACIMSI Centru za rodne studije UNS

(O starenju Margareta Bašaragin; Dragana Pejović, Pravni položaj žena u prostituciji).

 Belešku pripremili

  Miloš Urošević i Svenka Savić    2.7.2021.

 * "Mada srodan, solidarnost je svakako znatno širi pojam od filantropije ili dobročinstva. Solidarnost podrazumeva empatiju i iskrenu involviranost u stanja drugih, podrazumeva ozbiljan nivo društvene povezanosti. Solidarnost je nešto kao pogled na svet, životni stav, dok je filantropija akcija, gest koji dolazi moguće  iz tog stava, ali ne i nužno. Solidarnost se može izražavati na mnogo načina, a filantropija samo na jedan – novcem. I dok humani i filantropi možemo biti svi ponekad, ako smo empatični i solidarni to je trajno stanje, gotovo opredeljenje."