Negrišorac (tj. Stanić) u tekstu se protivi odredbi iz Zakona prema kojoj postoje novčane kazne za prekršaj, tj. za neprimenu odredaba rodne ravnopravnosti. Ali kada je pre nekoliko godina usvojen Zakon o ćirilici u Republici Srbiji, u kojem takođe postoji odredba o novčanoj kazni, Negrišorac (niti Stanić) se nije javno protivio (kao ni ostali iz skupine od 39 potpisnika tekstova ovog zbornika).

Zašto treba kažnjavati one koji ne pišu ćiriličnim pismom, a one koji ne poštuju zakon o rodnoj ravnopravnosti ne treba? Zašto nije moguće imati dva pisma kao obeležje sopstvenog identiteta, baš na način kako to Negrišorac ima Stanića? Kako to on može, a mi ne možemo da budemo dvoidentitetski opredeljeni?

Jezik ima brojne identitete, ali Negrišorac traži da se „prevashodno pouzdanim naučnim saznanjima treba odupreti ideološkim pritiscima… imperijalnih kultura“ koje kod nas sprovode rodnu ravnopravnost, pa je njegov apel da se to hitno spreči. Zato kao vid otpora imperijalnim kulturama, uređuje (sada kao Stanić) zbornik saopštenja, da bi preporučio mere zaštite nacionalnog identiteta.

Nažalost, taj njegov postupak je nenaučan, pogotovu kada predlaže da bi kritička pažnja najviše trebalo da bude usmerena „prema posrednicima i zastupnicima globalnih epistemoloških modela“ tih imperijalnih kultura (to su verovatno ovi drugi koje nisu pozvali na skup).

Jeziku je svejedno

A onda iznenadno, Negrišorac tvrdi u tekstu da je „srpski jezik izvorno strukturiran kao rodno osetljiv jezik“, i da su „postojeće morfološke strukture srpskog jezika dovoljne za iskazivanje rodne osetljivosti“, što upravo i tvrde oni koje na skup nisu pozvali. Ali, jeziku je svejedno!

Negrišorac smatra da jezička komunikacija ne sme da bude prostor za „bilo čije ideološko iživljavanje“. Pa zašto onda Stanić tj. Negrišorac uređuje ovaj zbornik kao dominantno ideološki inženjering protiv usvojenog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, zaogrnut moći Matice srpske?

U Zborniku nekoliko autora tvrde, pa i sam predsednik, da se pitanjima rodno osetljivog jezika bave osobe iz udruženja (a ne naučnih institucija). Ovaj vid profesionalne diskvalifikacije je s ciljem da umanje naučnu vrednost neistomišljenika. Mada se najčešće određuje da je Matica srpska najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda,

Matica srpska je registrovana kao jedinstveno i samostalno književno, naučno i kulturno društvo kojim upravljaju njeni članovi (iz Osnivačkog akta Osnovne odredbe, čl. 1, prvi stav). Tačnije, Matica srpska je jedno od mnogih udruženja u Srbiji danas, kao što su ona koja Stanić/Negrišorac kritikuje kao glasove tuđe, zapadne kulture, nesamostalne u naučnom razmišljanju.

A ako govorimo o Matici srpskoj, osim Pravopisa i Rečnika savremenog književnog jezika (šestotomnog, jednotomnog, pa sad opet šestotomnog), Matica nije imala projekat koji se bavio nekim drugim pitanjima savremenog standarda. Istraživanjem rodno osetljivog srpskog jezika ni Matica, ni Stanić tj. Ivan Negrišorac individualno, nije se bavio, nego je (i to uspešno) pisao poeziju i tekstove iz srpske književnosti.

I na kraju, Negrišorac Ivan tvrdi da je „pravni položaj žena kao društveni problem rešen još u periodu socijalističke Jugoslavije“, što je poruka ženama da nemaju bilo šta dalje da očekuju.

Autorka je profesorka emerita Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Izvor: Danas, https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/zene-nemaju-sta-da-ocekuju/