Međunarodni dan maternjeg jezika

Godine 1945. osnovana je UNESCO (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu), a na njenu inicijativu 21. februar proglašen je Međunarodnim danom maternjeg jezika, danom kojim se podsećamo na značaj očuvanja jezičke raznolikosti i kulturnog bogatstva sveta.

Pojam maternjeg jezika razumemo na više načina: kao prvi jezik koji usvajamo u porodici i okruženju; kao jezik kojim se najuspešnije sporazumevamo; kao jezik koji najbolje poznajemo; ili kao jezik sa kojim se identifikujemo i kojim nas zajednica prepoznaje. Maternji jezik za nas je istovremeno znanje, iskustvo, pripadnost i emocija.

Mi, Subotičanke i Subotičani, živimo u višekulturnoj, višenacionalnoj i višekonfesionalnoj sredini koju vekovima obeležava višejezičnost. Posebno smo svesne i svesni značaja činjenice da su u službenoj upotrebi četiri jezika: srpski, hrvatski, mađarski i bunjevački. Ta ravnopravnost jezika nije samo administrativna odredba, već izraz istorijskog iskustva zajedničkog života i opredeljenja da različitosti uvažavamo i negujemo.

Istovremeno, naša deca od najranijeg uzrasta uče i strane jezike, najčešće engleski i nemački. Time višejezičnost postaje deo svakodnevice novih generacija – ne samo kao školska obaveza, već kao prilika za širenje znanja, za komunikaciju sa svetom i za razumevanje drugih kultura. To doživljavamo kao bogatstvo koje dodatno osnažuje našu zajednicu.

Znamo da (inter)kulturnu razmenu ne treba svoditi samo na odnose među nacionalnim zajednicama. Ona se odvija i između generacija, među osobama različitog obrazovanja, profesija, socijalnog statusa, identiteta i životnih iskustava. U tom kontekstu govorimo i o jezičkoj ravnopravnosti.

Prepoznajemo važnu ulogu standardnog jezika u obrazovanju, administraciji i javnoj komunikaciji. Međutim, kada standard proglašavamo jedinim „ispravnim“ oblikom izražavanja, rizikujemo da on postane sredstvo isključivanja. Ako potcenjujemo dijalekte, varijetete i svakodnevne govorne oblike, učestvujemo u stvaranju hijerarhija među ljudima. Jezički elitizam – uverenje da je vredniji onaj ko govori „pravilnije“ ili „uglednije“ – udaljava nas jedne od drugih. Tada jezik prestaje da bude most i postaje granica.

Jezik kojim govorimo oblikuje našu stvanost i nas same. Društvo utiče na to kako „treba“ da govorimo, koje osobine da ističemo i koji stil komunikacije da usvajamo. Ako nekim stilovima dajemo prednost, a druge potcenjujemo, kroz jezik reprodukujemo nejednakosti. Zato nam je važno da negujemo međusobno uvažavanje i razumevanje različitih komunikacijskih praksi.

Sposobnost govora čini nas ljudskim bićima a razvijena jezička kompetencija omogućava razmenu ideja, vrednosti i stavova. U toj razmeni trudimo se da poštujemo načelo saradnje tako da naš doprinos razgovoru bude primeren svrsi i kontekstu komunikacije. To podrazumeva i odgovornost za izgovorenu reč, posebno u javnom prostoru. Netrpeljivost prema Drugima, bez obzira na njihovu naciju, veru, političko opredeljenje, pol ili jezik, najčešće proizlazi iz neznanja i straha. Kada diskriminaciju prikrivamo pozivanjem na „standard“, a uvrede opravdavamo kao „slobodu mišljenja“, narušavamo temelje zajedničkog života i potkopavamo (inter)kulturni identitet našeg grada.

Zato preuzimamo odgovornost da čuvamo i razvijamo jezičku i kulturnu raznolikost kao temelj zajedništva. Naša četiri službena jezika, uz znanje stranih jezika koje stiču nove generacije, za nas nisu samo formalna činjenica. Oni su simbol mogućnosti da živimo u različitosti, učimo jedne od drugih i gradimo prostor međusobnog poštovanja.

Neka nam Međunarodni dan maternjeg jezika bude podsticaj da zastanemo, oslušnemo i zapitamo se kakvu zajednicu gradimo i kakav grad ostavljamo budućim generacijama. Jezik kojim govorimo može produbljivati podele, ali može i stvarati mostove. Izbor je na nama.

 dr Margareta Bašaragin