Nema čega da se stidimo

Postavljanje spomenika Jovanu Mikiću Spartaku (13. maj 1914, Opovo – 11. oktobar 1944, Subotica) bez jasnog obeležja njegove antifašističke borbe ponovo nas suočava sa pitanjem kako danas tumačimo istoriju u javnom prostoru. U gradu u kojem se svakodnevno prepliću jezici i identiteti, takve odluke nisu samo stvar estetike ili forme. One oblikuju način na koji mi, a posebno mlađe generacije, razumemo prošlost.

Znamo da Mikić nije bio samo sportista i olimpijac, već i državni rekorder u troskoku, ali i čovek čiji je život prekinuo rat. Nakon zarobljeništva, 1944. godine pridružio se partizanima.

U borbama za oslobođenje Subotice, kod železničke stanice, teško je ranjen 10. oktobra 1944, a preminuo dan kasnije. Ostale su zabeležene njegove reči da je „dužnost izvršena“ i da je „Subotica slobodna“. Sahranjen je uz najveće počasti.

Upravo zato izostavljanje antifašističke borbe iz njegovog spomenika ne deluje kao bezazlena odluka. Naprotiv, deluje kao skraćivanje priče. A kada se priča skrati, menja se i njeno značenje.

Subotica ima dugu tradiciju zajedničkog života različitih zajednica, i upravo je antifašistička borba bila jedan od temelja na kojem se ta zajednica nakon rata ponovo gradila. Kada se taj deo istorije potisne iz javnog prostora, gubi se važan deo konteksta, posebno za mlade koji istoriju sve više „čitaju“ kroz spomenike, nazive ulica i simbole oko sebe, a sve manje kroz knjige.

Zagovornici/e „neutralnijeg“ pristupa često tvrde da treba izbegavati ideološke oznake. Međutim, u ovom slučaju neutralnost zapravo znači izostavljanje ključne činjenice. A bez nje, slika više nije potpuna. Zato pitanje nije da li treba nešto dodati, već da li smemo da oduzmemo ono što je već deo istorije. Jer nema čega da se stidimo, a problem nastaje tek onda kada počnemo da zaboravljamo.

Dr Margareta Bašaragin, 5. maj 2026.

Događaj pogledajte  ovde