Subotičke Eve

Britanska istoričarka Meri Bird (Mary Beard) kaže da je istorija priča o tome kako muškarci ne slušaju žene. Zar nije prosto neverovatno koliko istine, tragedije i besmisla je moguće staviti u jednu rečenicu? Besmisleno je i tragično reći da jedna polovina čovečanstva eonima ne sluša drugu, ali je to ipak istina. Istorija je prepuna priča o osobama koje su je stvarale, ali među njima ima malo žena – skoro kao da one nisu ni učestvovale u svojim životima, nego ih posmatrale iz prikrajka, povremeno uskačući u priču – najčešće, kada zapletu, „zafali dama u nevolji“ ili alternativno loš uticaj na „inače dobrog i hrabrog čoveka“. 

U dosadašnjim pričama o istoriji Subotice takođe dominiraju muškarci, dok su žene upadljivo odsutne. Pretpostavka je da je maskulinizacija istorije posledica kako nedostatka izvora, tako i nedostatka svesti o važnosti toga da se ženske priče ispričaju. Zbog toga sam odlučila da svoj završni rad u okviru alternativnog interdisciplinarnog visokoškolskog obrazovnog programa Ženskih studija posvetim priči o najranijim stanovnicama Subotice  koje sam nazvala subotičke Eve. 

Eva Prima de Subotica, prva žena koju ćemo upoznati, živela je pre 5-6.000 godina. Sahranjena je zajedno sa još sedam osoba kod Nose, na 15km od Subotice. Eva Prima je pripadnica bodrogkeresturske kulture, koja je u tom periodu bila dominantna u Panonskoj niziji. U trunutku smrti imala je između 60 i 70 godina. Za Evu Primu i njene savremenice je postojalo nekoliko prelomnih životnih trenutaka: ukoliko bi preživele detinjstvo, sledeća opasnost bi ih čekala prilikom porođaja. Međutim, žene koje bi preživele i porođaj mogle su da očekuju da će doživeti starost koju je dočekala i Eva Prima. Iako relativno dug, njen život ipak nije bio lak: bolovala je od osteoporoze i imala je karijes. Za života je ostala bez nekoliko zuba. Možemo samo da se nadamo da je njena ishrana sadržala dosta šećera – što joj je potencijalno pružalo utehu zbog bolova koje verovatno trpela zbog osteoporoze. Sa ove vremenske distance i bez pisanih izvora, teško je donositi zaključke o odnosu polova. Međutim, znamo da su razlike između muškaraca i žena bile dovoljno značajne da utiču na pogrebne rituale. Svi su sahranjivani u položaju fetusu, ali su žene po pravilu postavljane na levi bok, a muškarci na desni. Možda će neka buduća istraživanja doneti odgovor na pitanje zašto je to tako, ali za sada možemo samo da nagađamo. 

Slika 1. Eva Prima de Subotica – skeletni ostaci (Lovas 2019: 41)

Pravimo sada veliki skok unapred, prelećemo nekoliko hiljada godina i dolazimo do 4. veka nove ere. Tu nas, u nekropoli u Verušiću, zajedno sa još više od šezdeset žena i muškaraca, čeka Sarmaćanka Eva Sekunda. Mit o postanku Sarmata u sebi sadrži snažne asocijacije na nezavisne žene. Po Herodotu, Sarmati su potomci Amazonki, koje su se udavale za Skite. Herodot navodi da su žene u ovom društvu zadržale visok stepen nezavisnosti, koji se pre svega ogledao u tome da su imale pravo da učestvuju u bitkama i da nose oružje, pod uslovom da ubiju neprijatelja. Na ovom mestu možemo da se zapitamo da li bismo želeli da živimo u društvu koje toliko glorifikuje nasilje, da se učestvovanje u njemu posmatra kao posebno ukazana čast i dokaz ravnopravnosti. Pesimisti bi rekli da ne moramo da se pitamo, jer u takvom društvu i dalje živimo. Nažalost, Eva Sekunda se u svom životu susrela sa velikim nasiljem. Na njenoj čeonoj kosti se vidi rana od oštrog predmeta, najverovatnije mača, dužine otprilike 8 cm. To što je preživela i što je rana zarasla govori u prilog tome da je Eva Sekunda imala nekoga ko će joj pružiti medicinsku negu i ko će je negovati dok se oporavlja. Preživeti ranu od mača nije mala stvar i sam događaj je sigurno bio traumatično iskustvo.  Međutim, postoji mogućnost da Eva Sekunda nije bila samo žrtva nasilnog čina, već da je bila aktivna učesnica u ratnim sukobima tj. da je bila ratnica. Da li je to uteha, ili nije – na vama je da procenite. 

Slika 2. Eva Sekunda de Subotica – lobanja (Lovas 2019: 45).

Treća žena čiju siluetu naziremo kroz vekove je Eva Tercija. Ona je Avarka, koja je na teritoriji Horgoša živela u 7. ili 8. veku nove ere. Tercija je verovatno živela mirnim životom, ili makar u periodu relativnog mira. Ni ona, ni većina ostalih ljudi iz iste nekropole, nemaju traumatske povrede, što znači da nisu učestvovali u ratnim pohodima i nisu doživeli nasilnu smrt. Na Evinom skeletu ne postoje ni tragovi da je obavljala teške fizičke aktivnosti. To nažalost ne znači da je živela lagodnim životom. U njeno vreme Avarski kaganat je izgubio na moći i uticaju, što postaje bolno očigledno po tome što je u nekropoli iz Horgoša sahranjen veliki broj dece, a na svima se vide tragovi loše ishrane i neuhranjenosti. Eva Tercija je najverovatnije umrla od tuberkuloze, što znači da je doživela značajan stepen fizičke patnje. Kao i ostale avarske žene, Eva se verovatno bavila kućnim poslovima, kao što je priprema hrane i šivenje. Žene su često imale ulogu u socijalnog koheziji, kroz sklapanje brakova van svoje originalne zajednice. Za položaj žene u avarskom društvu bilo je važno i kojoj društvenoj klasi žena pripada. Slovenska plemena, koja su koegzistirala sa Avarima, u Kaganatu su imala podređen položaj. Avarski ratnici su svoj povlašćeni položaj neretko koristili da bi seksualno zlostavljali žene iz Slovenskih plemena.

Slika 3. Sarmatski nakit (Grlica i dr. 2013:51).

Ovo podsećanje na sklonost povlašćenih ka lošem ponašanju (čitaj: zlostavljanju) potčinjenih nas dovodi do sredine srednjeg veka, gde zatičemo već donekle poznate oblike hrišćanskog društvenog uređenja, u kom je mesto žene jasno određeno strogim pravilima. U takvom društvu je, u 11. veku, živela Eva Kvarta. I njena priča je prožeta patnjom. Umrla je mlada,  starosti između 23 i 25 godina, a za života je zajedno sa svojim savremenicama obavljala teške poslove. Za razliku od žena u avarskom društvu, koje su brakove sklapale van svoje originalne zajednice, u populaciji Eve Kvarte primećeno je nagomilavanje razvojnih anomalija, što upućuje na endogamiju, odnosno na to da su pripadnici i pripadnice jedne zajednice imali zajedničko potomstvo. Možda sad zamišljate žene u Ugarskoj pogrbljene pod jarmom teških poslova, bez mogućnosti da napuste svoje okruženje u kom su u potpunosti potčinjene, ali nije u svim slučajevima bilo tako. Nedavno je u Mađarskoj otkrivena grobnica u kojoj je sahranjena žena, za koju se na osnovu priloga može zaključiti da je mogla biti ratnica. Grobnica potiče iz 10. veka i sadrži mešavinu priloga karakterističnih za oba pola (uključujući i luk i strelu), postavljajući na taj način zanimljivo pitanje za istoričare/ke, arheologe/škinje i antropologe/škinje, kojima tek predstoji da na iscrpan način pristupe davanju odgovora.

Ovim pozivom na akciju završavam odiseju kroz daleku prošlost Subotice. Iz perspektive sadašnjice, veoma je teško na osnovu šturih podataka donositi zaključke o tome da li su i kakve razlike postojale između muškaraca i žena u dalekoj prošlosti, ali je evidentno da ih je bilo. Nemoguće je reći zbog čega su muškarci u bodrokeresturskoj kulturi sahranjivani na desnom, a žene na levom boku, ali je zdravorazumski pretpostaviti da je postojao razlog za to. I u ostalim kulturama se, ponekad maglovito, a ponekad vrlo jasno, uočavaju razlike u polovima. Sarmaćanke su potencijalno bile sveštenice, Avarke su se verovatno bavile kućnim poslovima i šivenjem, dok su žene u srednjem veku obavljale teške fizičke poslove, a nova istraživanja upućuju na to da su možda bile i ratnice. 

Puno je „možda“ utkano u priče o davnim stanovnicama Subotice: možda su imale težak, a možda lak život, možda su bile potčinjene, možda su bile nezavisne ratnice, možda su neke od njih utirale strah u kosti svojim neprijateljima, a možda su bile i pomiriteljke zaraćenih strana. U okeanu nepoznanica, jedno je sigurno: one su deo naše najstarije istorije. Svaka od ovih mogućnosti zaslužuje da bude razmotrena i ne sme biti prepuštena zaboravu. 

Gorana Francišković

Izvori za slike:
Lovas, Gabriella (2019), „Drevni ljudi Severne Bačke: Prikaz antropološkog dela prirodnjačke stalne postavke u subotičkom Gradskom muzeju“, Museion, 17, 13–58.
Grlica, Mirko i dr. (2013), Gradovi na pustari: kulturne vrijednosti Kiskunhalaskog i Sjevernobačkog okruga, Gradski muzej, Subotica.

Tekst je nastao na osnovu završnog rada Subotičke Eve - priča o prvim ženama Subotice Gorane Francišković tokom sedmog ciklusa ženskih studija u Subotici (mart-maj 2025), pod mentorstvom Margarete Bašaragin.